Kao i svakog dana, ustaću sutra spreman za još jedan sasvim običan dan. Uradiću sasvim obične stvari koje radim svakodnevno. Razmišljaću o sasvim običnim stvarima o kojima razmišlja svaki prosečan građanin, o sasvim običnim i neobičnim problemima koji muče svakoga.
Javiću se nekim ljudima, sa nekima ću se dopisivati, sa nekima ću se videti. Osetiću se i pametno i glupo tokom dana, kao što mi se i obično dešava. Shvatiću da je život i divan i užasan, kao što svakog dana shvatim.
Nekome ću ulepšati dan, nekome verovatno neću. Možda ga nekome i upropastim, ko zna.
Neko će misliti na mene, neko neće ni pomisliti na mene.
Ceo život može se nežno upakovati u kutiju koja se zove svakodnevnica. I svako će misliti da je baš moja kutija kul. Možda neko i poželi da ima kutiju kao što je moja.
Ali niko ne zna da se u toj kutiji nalazi svo očajanje i tuga koja mogu snaći nekoga. Niko ne zna da je muka zapečatila tu kutiju, i da je brižljivo čuva od tuđih pogleda.
A kako i ne bi. Tužno je, kada nakon toliko godina života sa svojom porodicom, saznate neke ozbiljne i ružne stvari o njoj, za koje nikada niste mislili da će zadesiti BAŠ vas... Tužno je kada se stidite porodice iz koje potičete.
Ja se nikada nisam osećao kao da tu pripadam, a nisam znao razlog. Sada, osuđen sam da budem sa ljudima kojih se plašim, i od kojih želim što pre da pobegnem. Ista misao mi se vrti u glavi svaki dan: "Kako to da sam ja toliko drugačiji od njih?".
Tužno je što sasvim sam moram da se nosim sa time. Tužno je što nema nade da se stvari mogu promeniti.
Ali, sve je to bezbedno sakriveno u mojoj kutiji. Lepoj, slatkoj, kutiji.
Lepota je progutala istinu. To je, takođe, tužno...
0 коментара:
Постави коментар