Još jedan običan naslov u nizu...

Ja jesam jedan od onih koji vole ljubav, jedan od onih koji su tu da dele sve sa voljenom osobom.
Ali po prvi put, otkad znam za sebe, ne radujem se naznakama ove životne pojave... Žmurim, jer ne želim da vidim. Ignorišem, jer ne želim da shvatim. A i zašto bih, kada mi je ovako lepo?

I zašto uvek mora drugarstvo da preraste u nešto jače... Što sam toliki kreten? Ja sam srećan ovako, mene ispunjava i ovo što sada imam, ovo što imam zadnjih godina... Zašto to kvariti nepotrebnim emocionalnim komparacijama?

Najradije bih se potpuno distancirao od čudnih podrhtaja u srcu koji se u poslednje vreme javljaju...
Najradije bih isplivao iz bare sumnji, čemu bacanje senki na sopstveno blago koje imam?
Najradije bih obrisao gumicom svaku misao u umu, koja iskače iz šablona. Mene je taj šablon činio srećnim.
Da li me čini i dalje? Još jedno pitanje koje bih najradije bacio u ništavilo.