Da, zaista, šta ako?

Pitam se kako se osećaju drugi ljudi koji ne znaju kojim putem da krenu? Kako se osećaju oni koji godinama rade na nečemu što na kraju ne da rezultate? Da li nastavljaju, da li odustaju? Ili samo sednu na najbliži panj, sačekaju prvi auto koji naiđe, stopiraju, i odu negde, ni sami ne znajući gde?

Kamenje pada na moje srce. Jedan po jedan. Taman kada se naviknem na prethodni, kada pomislim da ću uspeti da se izborim i sa njim, dođe novi kamen... Ima li im kraja? Toliko tereta doprinelo je tome da sve teže koračam, da zaostajem, i da se povlačim u sebe.

A sada, nakon još jednog kamena, osećam da mi kolena klecaju, i da više nemam ni trunke snage da nastavim dalje. Nije to trenutna misao - ja zaista više nemam snage. Uvek sam se vodio mišlju da, da bi svet bio bolji, moramo od sebe poći i učiniti ga lepšim, umesto da čekamo da drugi načine prvi korak. Nikada nisam insistirao da ljudi budu takvi ili takvi prema meni - radije sam ja bio takav i takav prema njima, želeći da im stavim do znanja ko sam i šta sam. Nikada se nisam pretvarao da sam nešto što nisam. Nikada nisam lagao.

Ali uzalud. U poslednje vreme, sve češće mi se dešava da ljudi u mojoj dobroj nameri pronađu nešto negativno, pronađu nešto što prosto - ne postoji. I što se više otvaram prema njima i pokazujem im ono što zaista mislim i osećam - to je gore. Dugo se spremam i jačam "imunitet" na ljude koji mi ne žele dobro, i koji su za mene loši. Skoro da sam i nedodirljiv za njih - nema načina da me povrede. Ali, kako stvoriti "imunitet" prema prijateljima, ili makar onima koji bi to trebalo da budu? Kako ostati ravnodušan na njih?

Ne osećam se slobodno da budem spontan - ljudi shvate loše.
Ne osećam se slobodno da pomognem - ljudi shvate loše.
Ne osećam se slobodno da iskuliram - ljudi shvate loše.
Ne osećam se slobodno da ne uradim ništa - ljudi ponovo shvate loše.
Ne osećam se slobodno ni da uputim pogled - ljudi ga pogrešno protumače.

Najgore od svega je što ne znam čime sam tome doprineo. Jedino što znam - najbolje mi je kada sam sam, nikome ne dajem mogućnost da nešto loše shvati. Ali cena je velika - gubim svoj identitet i lagano propadam.

Ovo nije patetika. Mislim da nikada nisam bio realniji....

I tako sedim na panju. Ne gledam napred, ne smem da gledam nazad, ne stopiram. Ne usuđujem se da uradim bilo šta. Samo zauzimam prostor, živ sam samo po zakonima Fizike i Biologije. A u sebi se osećam kao Istorija.