Fear of the Dark...

Baš mi je lepo krenula godina. I ne samo to - osećao sam se kao držim život u svojim rukama.

Kada se sve promenilo, kada je počelo da se menja? Ne znam, ma koliko da tražim odgovor na to pitanje. Ali znam jedno - otišlo je predaleko, mnogo dalje nego što mi se učinilo u prvi, drugi, treći mah... Sada me već savladava i strah, i bojim se i da pomislim da je prekasno za mene.

Nikada u životu nije kasno za prave odluke. Koliko sam samo puta tu rečenicu izgovorio drugima... Sa razlogom, i dalje čvrsto verujem u nju. Znam, nije kasno za nove početke... Ali ne želim da izgubim prošlost. Previše sam sentimentalan, previše sam vezan...

Da li baš uvek neka vrata moraju da se zatvore, da bi se otvorila nova?
Zašto sam dozvolio da mi promaja zalupi vrata tako neočekivano? Zašto sam ostavio otvorene prozore? Da li sam ja uopšte?

Kao da je i bitno. Polako shvatam da moj najveći životni strah počinje da se ostvaruje...