Постоји једна, употребићу термин „традиција“, која се развија у народу након завршетка било ког спортског финала које наша репрезентација изгуби.
Говорим о тој чувеној реченици „сребро, али сија као злато“ коју половина људи поносно истиче покушавајући да надгласа другу, незадовољну половину. И ту настаје основна подела на оне који ће увек подржати наше спортисте без обзира на то којим одличјем се (не) оките, и оне који ће се задовољити искључиво златном медаљом. Препуцавања трају, репризирају се попут „Бољег живота“ готово сваког лета, али нам за разлику од култне серије она живот никако не чине бољим. Којој год групацији људи да припадамо, изнервираћемо се због „оних других“.
Не схватамо да су и једна и друга групација људи апсолутно у праву. И ниједна не може да буде више у праву од друге.
Поносно истичемо како смо спортска нација. Мала, скромна земља која својим спортистима не може да омогући ни приближне услове које имају спортисти из неких других земаља. И ми, као такви, редовно освајамо медаље у кошарци, одбојци, ватерполу, рукомету... Па чак смо и у фудбалу умели да се прославимо, и то побеђујући далеко богатије од себе. Како?
Управо због тога што се ми нећемо задовољавати сребром. Може сребро да сија заслепљујућом светлошћу, сребро није злато, и никада неће бити. У генетском коду нашег народа записано је да желимо да будемо најбољи. Та тежња, потреба, чежња за првим местом је оно што нам даје предност у односу на друге, богате, многољудније... Хеј, ви који се задовољавате и самим учешћем, немојте нам то одузимати, иначе ћемо и ми постати земља која понекад бљесне на неком првенству, земља која се у понеком спорту прослави, док у другим нестане са свих мапа.
Са друге стране, без обзира на остварени резултат, наше спортисте увек треба подржати уколико су пружили максимум. То је основни спортски постулат. Ма колико да је нама тешко након пораза, сигурно нам није теже од самих актера финалних утакмица. Њима је најтеже, а наше је да им се захвалимо јер су оставили срце тамо где толико њих не успе ни да закорачи на секунд.
Могуће је бити не потпуно задовољан, али поносан.
Могуће је бити тужан због сребрне медаље. Не одузимајте нам емоције које нас и покрећу.
Могуће је наше спортисте називати херојима иако нису на највишем постољу.
Могуће је, и сви сте у праву.
Сви, осим људи из оне треће групације, људи који су незадовољни искључиво због тога што не умеју да буду задовољни ни са чим у свом животу, људи који увек траже разлог да некога вређају. Али, та трећа групација не заслужује ниједну реч више.
