Текст
који следи, инспирисан је потребом нашег друштва да у свему пронађе
разлог за ругање и ниподаштавање. Овога пута, тешки ударац маља наше
твитер заједнице (али не само твитер заједнице, она је само једно од
огледала друштва) захватио је Дан заљубљених.
Дуго нисам знао ни да тај дан постоји. Тек од осамнаесте, деветнаесте године, запамтио сам датум овог празника. То је период када сам доживео прву озбиљнију љубав. Тада је заиста све било у знаку парова и неке чудне хармоније. Било је право задовољство бити део атмосфере у граду, шеталиштима, парковима, део нечега позитивног и лепог. Удисати и делити ваздух са људима који су желели да са вољенима прославе овај дан, било је нешто што је без обзира на неке друге ствари, увек хранило душу добром енергијом.
Наравно љубав се касније завршила, али ја сам сваке наредне године, 14. фебруара, настављао традицију - можда нисам имао девојку или нисам био ни заљубљен, али ми је свеједно пријало да будем део тих срећних људи. Аура која нас окружује, на крају крајева, има веома велики утицај на наше расположење.
А онда, каснијих година, неко је покушао да ми отвори очи. То су глупости, говорили су. Треба волети сваког дана, а не само 14. фебруара, наставили су, и нису престајали... Валентин, не, Трифун, ма Валентин, патетика, преувеличавање... Све су то биле речи неких људи које су почеле да ми улазе у подсвест... Од једне у суштини јако позитивне ствари, почело је да се ствара нешто ружно и непопуларно... Нешто због чега су људи постали склони да се стиде својих навика, својих лепих осећања, да кришом и стидљиво спомињу четрнаести дан фебруара...
Чекајте мало.
Само сам делимично упућен ко је и шта је Валентин... Трифун.. Како год... Обично јесам гладан знања, и обично бих ако ништа друго, изгуглао информације. Али, не овога пута, јер ме заиста није брига ко је дотични, нити зашто се дан зове по њему. Није ми поента да славим нечије име...
У свету какав је данас, сваког дана се могу чути ружне вести са разних делова планете. Увек се негде пуца, увек се неко угњетава, увек се неко искоришћава. Телевизија и медији додатно намећу такве теме, и хтели - не хтели, и само постајемо део таквог живота, а што је најгоре - полако прихватамо туђе несрећне судбине, у нади да нас саме никада неће задесити. Ја никада нисам желео да својим поступцима, ћутањем и игнорисањем дам легитимитет таквим друштвеним нормама. Као појединац не могу много, али зато сам се увек трудио да будем део колективног позитивног духа, и учио сам себе да уживам у лепим стварима. Дан заљубљених јесте лепа ствар.
Да, то јесте дан као и сваки други. Проблеми неће нестати тог дана, живот се неће променити, болесни неће оздравити, гладнима неће пасти хлеб са неба... И даље ћемо ићи на посао, факултете, школе... Али суштина је у начину размишљања. Докле да обрћемо тезе? Ми се и волимо сваког дана, а не само 14. фебруара, али то је дан када можемо макар покушати да на тренутак заборавимо оно негативно, и постанемо део срећне и насмејане заједнице. Дан када би људи на целом свету могли да буду позитивни. Када некоме пожелите срећан рођендан - подразумева се да желите срећан сваки дан, а не само рођендан, али то је дан када жеље имају неку посебну тежину. Исто важи и за 14. фебруар.
Ако свој дан могу да имају разни људи, свеци, државе... зашто не би и љубав као појам за који су се многи и борили кроз историју, као покретач свега доброг на овом свету? Сутра, 15. фебруара је дан државности, нерадан је дан. Мени је тај дан потпуно небитан, свеједно ми је где ћу бити и како ћу га провести. Али, 14. фебруар ћу прославити. Сàм, али неважно - јер када будем престао да га славим, знаћу да сам изгубио веру.
Због свега тога, било би лепо да хејт дана који припада свима нама, престане. Нека то буде ваш допринос овом друштву, а ја сам сигуран да постоје много већи проблеми о којима вреди трошити негативне речи.
П.с. <3
Ако је овај текст макар само једној особи помогао да боље разуме, онда сам срећан :)
Дуго нисам знао ни да тај дан постоји. Тек од осамнаесте, деветнаесте године, запамтио сам датум овог празника. То је период када сам доживео прву озбиљнију љубав. Тада је заиста све било у знаку парова и неке чудне хармоније. Било је право задовољство бити део атмосфере у граду, шеталиштима, парковима, део нечега позитивног и лепог. Удисати и делити ваздух са људима који су желели да са вољенима прославе овај дан, било је нешто што је без обзира на неке друге ствари, увек хранило душу добром енергијом.
Наравно љубав се касније завршила, али ја сам сваке наредне године, 14. фебруара, настављао традицију - можда нисам имао девојку или нисам био ни заљубљен, али ми је свеједно пријало да будем део тих срећних људи. Аура која нас окружује, на крају крајева, има веома велики утицај на наше расположење.
А онда, каснијих година, неко је покушао да ми отвори очи. То су глупости, говорили су. Треба волети сваког дана, а не само 14. фебруара, наставили су, и нису престајали... Валентин, не, Трифун, ма Валентин, патетика, преувеличавање... Све су то биле речи неких људи које су почеле да ми улазе у подсвест... Од једне у суштини јако позитивне ствари, почело је да се ствара нешто ружно и непопуларно... Нешто због чега су људи постали склони да се стиде својих навика, својих лепих осећања, да кришом и стидљиво спомињу четрнаести дан фебруара...
Чекајте мало.
Само сам делимично упућен ко је и шта је Валентин... Трифун.. Како год... Обично јесам гладан знања, и обично бих ако ништа друго, изгуглао информације. Али, не овога пута, јер ме заиста није брига ко је дотични, нити зашто се дан зове по њему. Није ми поента да славим нечије име...
У свету какав је данас, сваког дана се могу чути ружне вести са разних делова планете. Увек се негде пуца, увек се неко угњетава, увек се неко искоришћава. Телевизија и медији додатно намећу такве теме, и хтели - не хтели, и само постајемо део таквог живота, а што је најгоре - полако прихватамо туђе несрећне судбине, у нади да нас саме никада неће задесити. Ја никада нисам желео да својим поступцима, ћутањем и игнорисањем дам легитимитет таквим друштвеним нормама. Као појединац не могу много, али зато сам се увек трудио да будем део колективног позитивног духа, и учио сам себе да уживам у лепим стварима. Дан заљубљених јесте лепа ствар.
Да, то јесте дан као и сваки други. Проблеми неће нестати тог дана, живот се неће променити, болесни неће оздравити, гладнима неће пасти хлеб са неба... И даље ћемо ићи на посао, факултете, школе... Али суштина је у начину размишљања. Докле да обрћемо тезе? Ми се и волимо сваког дана, а не само 14. фебруара, али то је дан када можемо макар покушати да на тренутак заборавимо оно негативно, и постанемо део срећне и насмејане заједнице. Дан када би људи на целом свету могли да буду позитивни. Када некоме пожелите срећан рођендан - подразумева се да желите срећан сваки дан, а не само рођендан, али то је дан када жеље имају неку посебну тежину. Исто важи и за 14. фебруар.
Ако свој дан могу да имају разни људи, свеци, државе... зашто не би и љубав као појам за који су се многи и борили кроз историју, као покретач свега доброг на овом свету? Сутра, 15. фебруара је дан државности, нерадан је дан. Мени је тај дан потпуно небитан, свеједно ми је где ћу бити и како ћу га провести. Али, 14. фебруар ћу прославити. Сàм, али неважно - јер када будем престао да га славим, знаћу да сам изгубио веру.
Због свега тога, било би лепо да хејт дана који припада свима нама, престане. Нека то буде ваш допринос овом друштву, а ја сам сигуран да постоје много већи проблеми о којима вреди трошити негативне речи.
П.с. <3
Ако је овај текст макар само једној особи помогао да боље разуме, онда сам срећан :)
