Fear of the Dark...

Baš mi je lepo krenula godina. I ne samo to - osećao sam se kao držim život u svojim rukama.

Kada se sve promenilo, kada je počelo da se menja? Ne znam, ma koliko da tražim odgovor na to pitanje. Ali znam jedno - otišlo je predaleko, mnogo dalje nego što mi se učinilo u prvi, drugi, treći mah... Sada me već savladava i strah, i bojim se i da pomislim da je prekasno za mene.

Nikada u životu nije kasno za prave odluke. Koliko sam samo puta tu rečenicu izgovorio drugima... Sa razlogom, i dalje čvrsto verujem u nju. Znam, nije kasno za nove početke... Ali ne želim da izgubim prošlost. Previše sam sentimentalan, previše sam vezan...

Da li baš uvek neka vrata moraju da se zatvore, da bi se otvorila nova?
Zašto sam dozvolio da mi promaja zalupi vrata tako neočekivano? Zašto sam ostavio otvorene prozore? Da li sam ja uopšte?

Kao da je i bitno. Polako shvatam da moj najveći životni strah počinje da se ostvaruje...

Da, zaista, šta ako?

Pitam se kako se osećaju drugi ljudi koji ne znaju kojim putem da krenu? Kako se osećaju oni koji godinama rade na nečemu što na kraju ne da rezultate? Da li nastavljaju, da li odustaju? Ili samo sednu na najbliži panj, sačekaju prvi auto koji naiđe, stopiraju, i odu negde, ni sami ne znajući gde?

Kamenje pada na moje srce. Jedan po jedan. Taman kada se naviknem na prethodni, kada pomislim da ću uspeti da se izborim i sa njim, dođe novi kamen... Ima li im kraja? Toliko tereta doprinelo je tome da sve teže koračam, da zaostajem, i da se povlačim u sebe.

A sada, nakon još jednog kamena, osećam da mi kolena klecaju, i da više nemam ni trunke snage da nastavim dalje. Nije to trenutna misao - ja zaista više nemam snage. Uvek sam se vodio mišlju da, da bi svet bio bolji, moramo od sebe poći i učiniti ga lepšim, umesto da čekamo da drugi načine prvi korak. Nikada nisam insistirao da ljudi budu takvi ili takvi prema meni - radije sam ja bio takav i takav prema njima, želeći da im stavim do znanja ko sam i šta sam. Nikada se nisam pretvarao da sam nešto što nisam. Nikada nisam lagao.

Ali uzalud. U poslednje vreme, sve češće mi se dešava da ljudi u mojoj dobroj nameri pronađu nešto negativno, pronađu nešto što prosto - ne postoji. I što se više otvaram prema njima i pokazujem im ono što zaista mislim i osećam - to je gore. Dugo se spremam i jačam "imunitet" na ljude koji mi ne žele dobro, i koji su za mene loši. Skoro da sam i nedodirljiv za njih - nema načina da me povrede. Ali, kako stvoriti "imunitet" prema prijateljima, ili makar onima koji bi to trebalo da budu? Kako ostati ravnodušan na njih?

Ne osećam se slobodno da budem spontan - ljudi shvate loše.
Ne osećam se slobodno da pomognem - ljudi shvate loše.
Ne osećam se slobodno da iskuliram - ljudi shvate loše.
Ne osećam se slobodno da ne uradim ništa - ljudi ponovo shvate loše.
Ne osećam se slobodno ni da uputim pogled - ljudi ga pogrešno protumače.

Najgore od svega je što ne znam čime sam tome doprineo. Jedino što znam - najbolje mi je kada sam sam, nikome ne dajem mogućnost da nešto loše shvati. Ali cena je velika - gubim svoj identitet i lagano propadam.

Ovo nije patetika. Mislim da nikada nisam bio realniji....

I tako sedim na panju. Ne gledam napred, ne smem da gledam nazad, ne stopiram. Ne usuđujem se da uradim bilo šta. Samo zauzimam prostor, živ sam samo po zakonima Fizike i Biologije. A u sebi se osećam kao Istorija.

Not supposed to be...

Nisam stvarno znao šta mi je činiti, ali morao sam da preduzmem nešto.
I to nešto, na moje iznenađenje, daje male rezultate. Istina je, borim se sa dosadom - ja nisam neko ko je rođen za samoću. Većinom vremena kada sam kod kuće, prosto spavam. Životarim.
Ali, ako ništa drugo, kao da mi je malko lakše.


Problem je što ću zbog slavlja u petak/subotu, svakako da je vidim. I pretpostavljam da ću doživeti "restart", a ova nedelja će biti kao da nije ni postojala.

I na kraju, biće kao da ništa nisam ni postigao ovime. Ali, opet čuveno pitanje, šta drugo da radim?...

Oh, believe me ‒ every word I say is true

Please, forgive me...


.

Još jedan običan naslov u nizu...

Ja jesam jedan od onih koji vole ljubav, jedan od onih koji su tu da dele sve sa voljenom osobom.
Ali po prvi put, otkad znam za sebe, ne radujem se naznakama ove životne pojave... Žmurim, jer ne želim da vidim. Ignorišem, jer ne želim da shvatim. A i zašto bih, kada mi je ovako lepo?

I zašto uvek mora drugarstvo da preraste u nešto jače... Što sam toliki kreten? Ja sam srećan ovako, mene ispunjava i ovo što sada imam, ovo što imam zadnjih godina... Zašto to kvariti nepotrebnim emocionalnim komparacijama?

Najradije bih se potpuno distancirao od čudnih podrhtaja u srcu koji se u poslednje vreme javljaju...
Najradije bih isplivao iz bare sumnji, čemu bacanje senki na sopstveno blago koje imam?
Najradije bih obrisao gumicom svaku misao u umu, koja iskače iz šablona. Mene je taj šablon činio srećnim.
Da li me čini i dalje? Još jedno pitanje koje bih najradije bacio u ništavilo.

Zvezda je rođena...

Do kraja života, pamtiću ovaj dan!

Koje reči da izaberem, kako najbolje da opišem svoju radost, a da ne oskrnavim jednu takvu veličinu svojim nedostojnim redovima? Kako da iskažem svoju sreću do neba, sreću koja mi je zaposela svaku poru na telu?

Kao dete kada dobije omiljenu igračku, kao zaljubljeni mladić kada od svoje ljubavi dobije sudbonosno "DA", kao penzioner kada sazna da je dobio unuka, kako uporediti i objasniti a pritom učiniti da bude shvatljivo? Verovatno nikako...

To je emocija, to su suze radosnice koje ipak zadržavam, ni sam ne znam zašto, jer mislim da nikada u životu nisam iskrenije plakao! To je sećanje, ne to je legenda koja je oživela pred mojim očima! To je dokaz da priče koje sam slušao kada sam bio mali, nisu samo hiperbola starijih ljudi kojom su pokušavali da me impresioniraju.

To je radost. To je emocija koja spaja sve nas u crveno-beloj porodici. To je nešto po čemu smo jedinstveni i što samo mi shvatamo!

Robi, dobro došao kući! Hvala ti što si ovime ulepšao živote mnogima od nas, i hvala ti za ovu radost koja čini da se osećam kao ponovo rođen...

"They spun a web for me"

Kao i svakog dana, ustaću sutra spreman za još jedan sasvim običan dan. Uradiću sasvim obične stvari koje radim svakodnevno. Razmišljaću o sasvim običnim stvarima o kojima razmišlja svaki prosečan građanin, o sasvim običnim i neobičnim problemima koji muče svakoga.

Javiću se nekim ljudima, sa nekima ću se dopisivati, sa nekima ću se videti. Osetiću se i pametno i glupo tokom dana, kao što mi se i obično dešava. Shvatiću da je život i divan i užasan, kao što svakog dana shvatim.

Nekome ću ulepšati dan, nekome verovatno neću. Možda ga nekome i upropastim, ko zna.

Neko će misliti na mene, neko neće ni pomisliti na mene.


Ceo život može se nežno upakovati u kutiju koja se zove svakodnevnica. I svako će misliti da je baš moja kutija kul. Možda neko i poželi da ima kutiju kao što je moja.


Ali niko ne zna da se u toj kutiji nalazi svo očajanje i tuga koja mogu snaći nekoga. Niko ne zna da je muka zapečatila tu kutiju, i da je brižljivo čuva od tuđih pogleda.


A kako i ne bi. Tužno je, kada nakon toliko godina života sa svojom porodicom, saznate neke ozbiljne i ružne stvari o njoj, za koje nikada niste mislili da će zadesiti BAŠ vas... Tužno je kada se stidite porodice iz koje potičete.
Ja se nikada nisam osećao kao da tu pripadam, a nisam znao razlog. Sada, osuđen sam da budem sa ljudima kojih se plašim, i od kojih želim što pre da pobegnem. Ista misao mi se vrti u glavi svaki dan: "Kako to da sam ja toliko drugačiji od njih?".

Tužno je što sasvim sam moram da se nosim sa time. Tužno je što nema nade da se stvari mogu promeniti.

Ali, sve je to bezbedno sakriveno u mojoj kutiji. Lepoj, slatkoj, kutiji.

Lepota je progutala istinu. To je, takođe, tužno...

All of my memories keep you near

Tipično za mene.

Toliko vremena se nećkam, i ne upuštam u pravljenje novog bloga, a onda me jedan događaj u momentu natera na to. "Natera" je teška reč. Bolje je reći "ukaže na neophodnost".

Sada mi je jasno da nikada nisam ni bio svestan da sve to i dalje držim u sebi. Logično, jer, nisam bio stavljen na dovoljno jak test. Ali ne i danas.

Danas je moja istina doživela neuspeh.
Danas je moja zabluda izašla iz zasede.
Danas je moje srce ponovo poskočilo... Onako čudno, kako nije već jako dugo. Kako sam mislio da neće nikada više.

Duboko u sebi, to sam i očekivao. Uvek je to tako. Svestan sam, ali se uspešno obmanjujem. Isto tako, znao sam da neću podneti da budem tako blizu, a da ne reagujem na neki način. A reagovalo je srce umesto mene.

Ma koliko da ostarimo, deo nas će uvek ostati mlad. Ma koliko da razumemo, deo nas će uvek postavljati nelogična pitanja. Ma koliko da prihvatimo, deo nas će uvek odbijati.

Ma koliko vremena da prođe, u srcu će zauvek ostati trag. Prava ljubav nema zaborava...

Zašto, kada, zbog čega, kako... Ionako više nije važno. Ili je to samo još jedna moja zabluda?