Пријатељство у сивој зони

Ја нисам диван, сјајан, беспрекоран пријатељ. Нити сам лош, нелојалан, злонамеран, непажљив... Ја сам само човек. Нисам ниједна крајност.

Људи често имају потребу да пријатеље доживљавају у суперлативима. И ја то разумем. Мислим да је у природи човека та потреба да се окружи дивним особама, и због тога често сам себе убеђује да је тако. Уз њих се, онда, осећају пријатније, спокојније, имају мањи гард, веће поверење, лакше се отварају. То је за мене нормално.

Али, ту правимо и грешку. Идеализујемо пријатеље, или их, са друге стране, прелако дисквалификујемо, одбацимо услед разочарења.

Ја своје пријатељство не базирам на томе да говорим или чиним оно што се од мене очекује. Не могу тако. Своје опхођење, поступке, чиним у складу са оним у шта верујем. Чиним и говорим оно за шта верујем да је за моје пријатеље најбоље и да је исправно. То је једини пут којим ходам. Гризла би ме савест када бих урадио или рекао нешто што је прихватљивије, што се од мене очекује, а да у себи знам или верујем да је то погрешно. Имао бих проблем са савешћу. Не бих могао да не размишљам о томе сваки дан, то би ме оптерећивало...

Ја морам... Ја сам изабрао да УВЕК говорим и чиним ствари у складу са оним у шта верујем. По цену да изгубим неке пријатеље. И губио сам их. Неки људи верују и очекују од својих пријатеља подршку увек. За њих је то одлика пријатеља.

Али, ја не могу да подржавам пријатеља ако сматрам да чини погрешну ствар. По цену свега. Јесам изгубио неке људе, али макар сам задржао мирну савест.

И, можда ја грешим. Можда нисам добро промислио, али... Свако ко ме познаје добро, зна да одлуке не доносим исхитрено, да о свему размислим, дубоко анализирам, утрошим и време и енергију да на крају донесем одлуку у коју верујем и иза које ћу стати. Поступам у складу са веровањем, а не из зле намере, сујете, љубоморе или пакости... И битно ми је да људи то схвате. Неки пријатељи то схватају и цене. Неки не. И ја им не замерам, не љутим се на њих. И они су само људи, као и ја, и могу да погреше у процени, као и ја.

Могу да погреше у процени мене. И онда имам могућност да покушам да им докажем да су погрешили у процени, или да не учиним ништа. Обично, када се са неким не познајем толико дуго, потрудим се да покажем да је погрешио. Или ћу га убедити, или нећу. А ако некога познајем више година и сматрам да би требало да разуме да све радим искључиво из добре намере, тада се можда и не умешам. Можда је то мој начин да се разочарам...

Али, ни тада се не љутим. Схватам да смо сви људи и да смо склони грешкама. То је тако, и ја то прихватам. Захвалан сам онима који ме познају и који верују да ништа не радим из лоше намере. Ма како се наше пријатељство (не) завршило, важно ми је да то увек знају.

Вапај за спашењем

Да ли је могуће да сам се одлучио за овај наслов? Да ли је могуће да ћу заиста написати ове редове?

Изгледа да хоћу.

Мислим да никада више нећу бити способан да некоме безусловно верујем.

Ово није једна од оних младалачких, да не кажем тинејџерских изјава које настану након што нас неко слаже или повреди. Не, иза ове изјаве крије се свакодневна (сваконоћна) удубљеност у океан питања. Крију се размишљања, неспавања, неверица, молитва, нада, помирење.

Никада више нећу моћи да верујем. Не због тога што ме је неко преварио, обмануо, прећутао истину. Не због тога што ме је слагао.

Нећу веровати јер сам свеснији неко икада колико људи лажу и варају сами себе. А самим тим и своју околину.

Да, заболело је док сам писао ову реченицу.

Чак и најбољи људи у стању су да поверују у сопствену реалност. У неку измишљену или тренутну реалност. Неки због тога што су слаби, неки због тога што су много тога доживели па им је неопходан лепши свет, неки због гриже савести, неки због неудубљивања у сопствене емоције... Ма колико да су добри људи, сви имају своје слабости.

И многи нас неће намерно слагати или повредити. Али, једнога дана када схвате истину коју су одбијали да виде, и ми можемо бити повређени.

Од овог усуда нема заштите.

Од ове болести нема лека.

Самозаваравање је можда и највеће оружје које људи у себи носе ни не схватајући да ће експлозија једног дана повредити и њих и њихову околину.

И, мислим да зато никада нећу веровати људима. Не видим начин да се то деси.

А опет, трудим се да ја сам себе не заваравам. И ја сам човек, и то значи да сам и ја склон овој болести. И зато нећу изричито рећи да никада нећу безусловно никоме веровати. Рећи ћу да мислим како нећу. Јер, иако сада не видим начин да се то деси, никада нећу престати да верујем да ћу једнога дана пронаћи начин. Или ћу пронаћи некога ко ће ми показати како.

Јер, та вера је суштина мога бића, и без ње сам ништа. 

Mного анализирам себе. Размишљам свакодневно о емоцијама. Не гризе ме савест ни за шта и то је моје највеће психичко благо. Не чезнем ни за лепшим светом јер сам срећан овим у којем сам. Међутим, умем понекад да будем слаб, и то је једини разлог неког мог евентуалног заваравања.

Тренутно нисам свестан ниједног, а ако постоји, могу само да се надам да та бомба у мени неће повредити никога осим свог домаћина.

Тада би и моје највеће благо нестало у океану.

Било је лепо веровати

Нешто је у мени пукло.

Написао сам ову реченицу, и она је све што имам. Остатак немам, и не знам какав ће се текст родити из ове једноставне реченице. Па. хајде да видимо...

Можда није баш пукло, али је свакако напукло. Рањено. Не, ништа ми се није догодило. Ништа ми се не догађа већ извесно време, али то није утицало на моју спремност да чекам оно филмско о којем сам изградио мишљење којег сам спреман да се држим до краја живота.

И баш то моје мишљење је пукло. Напукло. Рањено.

Знао сам шта је љубав. Знао сам, нисам заборавио, али већ дуго нисам у прилици да тестирам своју слику о љубави. Слику коју сам последњих година изградио не само уз помоћ књига и филмова (па, делимично, признајем), већ пре свега из примера мени јако драгих људи и њихових љубавних животних прича.

А мало је оних који воле баш онако како бих и ја волео да волим. Мало је оних који су вољени онако како бих и ја волео да сам вољен. Мало је оних који разумеју љубав онако како је ја разумем. Мало их је али, ту су. Много пута смо разговарали, често сам својим скромним саветима покушавао да помогнем да те љубави победе. Ти дивни људи су то заслужили.

„Љубав не побеђује“ је стих Балашевића којем сам се одувек инатио, гледајући га „Ниси у праву, Ђоле!“ изразом лица.

И желео сам да победе. То би био тако савршен доказ да је све оно у шта верујем истина.

И сада, кључни део.

Чак и ако љубав не победи, ако се не догоди срећан крај — то не мора да значи да је љубав побеђена.

Барем сам тако мислио. Све док нешто у мени није пукло. Напукло. Рањено.

Постао сам сведок невероватне приче, једне од оних епских. А, потом сам постао сведок невероватног обрта. Чуо сам речи које не могу да прихватим, изјаве које су ми истргле из руку љубавни компас који сам годинама склапао.

Ако је љубав могуће угушити за свега неколико дана, бојим се да никада више нећу успети да у њу поверујем. Моје филмско постаје бајка.

Одакле ми подочњаци? „Не могу да спавам, врућина је“ одговарам не гледајући саговорнике у очи. „Не могу да ти кажем истину. Тражићеш ми објашњење, а ја не желим да ти испричам оно што сам доживео. Веруј, веруј у оно у шта сам и ја веровао. Не желим да будем тај који ће ти веру одузети“.

Не желим да ја будем тај који ће било коме рећи да љубав не станује у срцу. Никада и није, адреса јој је одувек била у уму.

Знам са сигурношћу: Ако и дочекам оно филмско, даћу сваки атом себе да буде онако како сам веровао да треба да буде. Али, бојим се да више никада нећу моћи да се опустим и препустим.

*

И, овај текст није требало овако да изгледа. Није нарочито складан, није ни уобличен како бих волео. Али, знам да не треба да га мењам.

Хоћу да (не) будем добро

Много тога код мене стане у одлуку.
 

Расположење, на пример. Могу напрасно да одлучим да се нећу осећати лоше. И, после неколико минута, можда одговарајућих песама, лепих мисли, заиста се више не осећам лоше.
 

Могу да одлучим и да ћу нешто успети да урадим. Испрва, не знам како ћу тачно то да урадим, али ако сам одлучио, уверен сам да ћу урадити. Тако и буде.

Одлучим повремено и да не пустим емоције из себе. Чак и да их закључам дубоко, дубоко... Толико дубоко, да их готово и не чујем. Људи су скептици када им кажем да умем да контролишем емоције (у великој мери), али и није ми толико битно да ми поверују.

Људи тешко поверују да је могуће нешто што они нису у стању да ураде, и то је у реду. То је, такође, и нека друга тема.

Ови примери одлучивања показују да сам једна одлучна, јака личност. И јесам — када тако одлучим.

Међутим, такве одлуке понекад просто не донесем.

Да се вратим на расположење. Дођу тренуци када се не осећам добро, тренуци анксиозности које не делим ни са ким, осим са својим кућним пауком Славишом. У себи знам да је довољно само да одлучим да не желим да се осећам анксиозно, и врло брзо бих изашао из таквог расположења. Међутим, остајем у том стању, трпим, подносим.

Зашто? Зар не би свако волео да је у стању да, као и ја, једном простом одлуком извуче себе из лошег расположења?

Одговор је и једноставан и комплексан, истовремено. Понекад су ми таква стања потребна како бих остао на земљи, како бих остао одговоран, прибран. Да, то су добре стране лошег расположења, због којих трпим и оне лоше — падове самопоудзања, пољуљану веру у себе и у будућност ка којој корачам.

Када се осећам добро, готово да летим. Осећам се као да могу све — безгранично сањарим, маштам, смишљам планове, идеје за будућност, и тако у бесконачност. И знам да све могу да остварим, јер никада нисам сањарио о немогућим стварима. И у таквом стању потпуне занесености, понекад изгубим додира са садашњошћу, понекад запоставим нешто актуелно.

Немам никога ко би ме лагано спустио на земљу када превише полетим. Лагано спустио, а не оборио. Исто тако немам никога ко би ме подигао када се саплетем. Морам сâм, и ово је мој начин да корачам напред.

Имам моћ да се извучем из лоших дана, лоших фаза, али не извлачим се увек. Понекад, само сачекам да прође. Јер, та моћ је опстала управо због тога што је пажљиво користим. Само када заиста треба.

Толико од мене за данас. До неког следећег (по)летења.

Зашто се (не) волите?

Доброта често подразумева и скромност, а управо је скромним људима најтеже да говоре добро о себи. Не и да мисле! Имати добро мишљење о себи (а бити уједно свестан својих мана) није у колизији са скромношћу, барем ја то не видим тако. Али, скромни људи неће често хвалити сами себе.

И, баш ту на танкој линији између доброг мишљења о себи и изостанка жеље да се о томе говори, долази до, испрва проблемчића, а касније и правог проблема.

Сигурно сте много пута чули следећи савет:

„Ако нешто желиш, ако имаш неке циљеве у животу, запиши то на папир“.

Да ли ће записивање жеље заиста створити неку магију? Па, хоће! Управо је чин записивања својеврсна визуализација, конкретизација наших жеља и циљева. Тек тако, у тој форми, заиста ћемо моћи да спознамо шта тачно желимо, јер смо хаотичној и гасовитој идеји сада дали конкретан облик.

Зар није исто и са визуализовањем нас самих?

Особе које много о себи размишљају, које се преиспитују и које желе да постану боље, често су потпуно окружене гомилом разноликих мисли о себи. Није увек лако ухватити њихов потпуни ток. Записивањем, са друге стране, конкретизујемо, дајемо живот сопственим ставовима о себи и — биће нам од тог тренутка лакше да потпуно будемо свесни својих квалитета.

Због тога, треба говорити. Можда не пред другима, али пред собом, треба. И записивати.

Покренуо сам јуче са драгим људима један мини-експеримент овог типа. Сигуран сам да ће се свако осетити за нијансу боље, јаче и самосвесније након што испише на папир зашто се воли, и шта највише код себе цени.

А, ако неко не уме да увиди какви сте... Без бриге. На свету има довољно оних који хоће.

Инстинктом ћу те, палицом ћеш ме?

Насупрот људима који осматрају, анализирају и процењују особе са којима проводе време, постоје и они који се знатно више ослањају на инстинкт и осећај. Управо тој другој групи припадам и ја. Није то толико ни чудно — зар се један имигрант са Сатурна може ослонити на рационалност у свету који не познаје?
 

Шалу на страну. На први поглед, многи би рекли да је ослањање на осећај ризично. И јесте, није спорно. Међутим, ослањање на процену и анализу људи са собом повлачи неколико услова: непходна је изнадпросечна интелигенција, висок ниво опажања, склоност ка разумевању психологије итд. Не сматрам себе глупим, али нисам сигуран да сам дорастао оваквом начину анализирања.
 

Са друге стране, заиста могу рећи да ме осећај јако ретко превари. Баш због тога, временом сам научио да му се препустим. То више није свесна радња, већ готово подсвесна. Ако бих желео да ову мисао изразим лирски, рекао бих да ме према људима води срце, а од њих ме одводи разум.
 

Наравно, није све тако идеално. Осећај ме готово никада не превари, али када се то деси, последице су катаклизмичне јер са собом доносе не само разочарање, већ и степен сумње у властити суд.
 

Срећом, већ дуго нисам имао такву ситуацију.
 

Можда сам оматорио, или се на утисак о људима ипак прошверцује и одређена доза разума коју називају и искуство.

П.С.

Постоји, нажалост, једна посебна врста осећаја која ме у последњих неколико година редовно вара, али то је нека нова прича.

„Ево, не знам"

У недостатку адекватније фразе, људи често прибегавају овој једноставној. Слушао сам је (пре)често, а једно питање се наметнуло само од себе — колико заиста често и искрено говоримо „не знам?“
 
А, одмах затим и друго: Колико је популарно не знати нешто у подневљу у којем сви све „знају“? Можда сте, жељни конструктивне дебате и размене мишљења, покушали да разговарате о неком догађају или ситуацији, али нисте наишли на добре саговорнике? Сигурно постоје, па код нас се свако разуме у медицину, економију, грађевину, спорт... зар не?
 
Крај ироније.
 
А сад, озбиљно. Морам да будем поштен и да признам да сам у једном тренутку живота и сâм постаo гладан знања. Нажалост, та глад није се јавила током школовања него касније. Крчање мозга, пардон — црева, гасио сам интернетом; едукативне странице историје, географије, астрономије, музике, здраве исхране... само су неке од мени најдражих којима сам покушавао да надокнадим велике рупе у знању. И до данашњег дана, та глад се није смањила, напротив: што више знам, све више желим да знам још више.
 
И у томе нема ничег лошег, и чему онда ироничан почетак овог текста?
 
Нешто се, ипак, променило — разлог због којег сам гладан. Данас, знања сам гладан искључиво због себе, а некада сам желео да будем свезналица да бих импресионирао околину. Јер, зар није много кул када сте у друштву некога ко толико тога зна?
 
Јесте, ако заиста толико тога зна. Временом, како сам стицао нова знања не само из домена опште културе него и послова којима сам се бавио, све сам више схватао да људи чешће глуме да су едуковани или упућени него што заиста јесу. У тој глуми толико претерују, да се усуђују да се упусте у дискусију на готово сваку тему; довољно је да су једном негде прочитали неки чланак о томе, или одгледали један видео, или чак — негде су чули. То је довољно да имају став.
 
Комуникација са њима је често напорна, узалудна, а неретко и поприлично непријатна уколико неко нама близак покушава да испадне стручњак, а ми не желимо да га осрамотимо пред свима.
 
У таквим ситуацијама најчешће прећутим.
 
Рећи „не знам“ није срамота. Откад сам почео то да говорим, често ми се отварала могућност да присуствујем изузетно занимљивим и поучним разговорима са људима који се заиста разумеју у неку област. И, схватио сам да ми није ни важно о чему говоримо; слушање некога ко са пуно страсти и љубави говори о теми коју воли, за мене је увек инспиративно и пријатно. А, говориће са пуно љубави, уколико сретну пажљивог слушаоца који неће покушати по сваку цену да парира у разговору.
 
Моје искуство каже: „Не знам“ није слабост, већ прилика за леп разговор и додатно храњење оне вечне глади за знањем.

Љубазност (ни)је флерт

Не смем да кажем да су сви, али верујем да су се многи нашли у ситуацији да се запитају да ли је особа са којом се виђају или дописују само љубазна и изузетно пријатна, дружељубива, или је посреди неки вид флерта и покушај да се задобије наклоност?

Тешко да ћемо икада са сигурношћу знати. И није ме то мотивисало да напишем ове редове.

Налетео сам данас на твит следеће парафразиране садржине: 

„Не можеш данас ни да будеш љубазан према некоме, а да не помисли одмах да га муваш“.

Присетио сам се убрзо да сам доста сличних твитова виђао и раније.

Па, добро. Да ли је заиста толико чудно када неко помисли, или се макар запита, да ли у вашем понашању постоји и нешто више од љубазности? Љубазност није особина баш сваког човека, напротив. Наравно, не говорим да је свако ко није љубазан аутоматски непријатан. Људи у сивој зони нису обухваћени у овом упису, већ искључиво они заиста љубазни.

Уколико приметите да вашу љубазност неко схвата погрешно, суптилно покушајте да тој особи ставите до знања како ствари стоје. Ако игнорише ту суптилност, онда покушајте мање суптилно, али и даље пристојно.

У већини случајева, ово је довољно. И нема потребе за исчуђавањем, зар не? Може се и вама десити нешто слично, а верујем да не бисте волели да неко инспирисан вашом дилемом напише онакав твит. На крају крајева, неки (ха, многи!) људи заиста флертују на тај начин.

Што се тиче аутора наведеног твита изнад... Не знам зашто, али веома сумњам у искреност твита. Биће да није у питању само љубазност, јер нешто ми говори да истински љубазна особа не би на такав начин формулисала тај твит.

Но, то никада нећу сазнати.

Коб

Кад чежња опстаје, а знам да доста је.
Кад срце умисли све што недостаје...

 

Ја знам ту коб, тај оков што
ме наводи да волим то
што сећам се да волети те је благослов.

Уморан постајем, али не престајем
да песмом питам се да л' ти недостајем.

Ја знам ту коб, тај тихи тон,
што пробуди сећања зов,
да волети неко је и мене умео.

Истину не дотичем, тешим се — не поричем.
Измишљам јутра без карте за сутра мој град ме више не дише.

И кунем се у музику (а лажем) без длаке на језику
Још једну шансу за ову романсу па нек је крај!

Ја знам ту коб, уткану бол
ал' нека је, још ову ноћ.
Зар песник је икада од туге бежао?

„Треће полувреме“ након пораза

Постоји једна, употребићу термин „традиција“, која се развија у народу након завршетка било ког спортског финала које наша репрезентација изгуби.

Говорим о тој чувеној реченици „сребро, али сија као злато“ коју половина људи поносно истиче покушавајући да надгласа другу, незадовољну половину. И ту настаје основна подела на оне који ће увек подржати наше спортисте без обзира на то којим одличјем се (не) оките, и оне који ће се задовољити искључиво златном медаљом. Препуцавања трају, репризирају се попут „Бољег живота“ готово сваког лета, али нам за разлику од култне серије она живот никако не чине бољим. Којој год групацији људи да припадамо, изнервираћемо се због „оних других“.
 
Не схватамо да су и једна и друга групација људи апсолутно у праву. И ниједна не може да буде више у праву од друге.
 
Поносно истичемо како смо спортска нација. Мала, скромна земља која својим спортистима не може да омогући ни приближне услове које имају спортисти из неких других земаља. И ми, као такви, редовно освајамо медаље у кошарци, одбојци, ватерполу, рукомету... Па чак смо и у фудбалу умели да се прославимо, и то побеђујући далеко богатије од себе. Како?
 
Управо због тога што се ми нећемо задовољавати сребром. Може сребро да сија заслепљујућом светлошћу, сребро није злато, и никада неће бити. У генетском коду нашег народа записано је да желимо да будемо најбољи. Та тежња, потреба, чежња за првим местом је оно што нам даје предност у односу на друге, богате, многољудније... Хеј, ви који се задовољавате и самим учешћем, немојте нам то одузимати, иначе ћемо и ми постати земља која понекад бљесне на неком првенству, земља која се у понеком спорту прослави, док у другим нестане са свих мапа.
 
Са друге стране, без обзира на остварени резултат, наше спортисте увек треба подржати уколико су пружили максимум. То је основни спортски постулат. Ма колико да је нама тешко након пораза, сигурно нам није теже од самих актера финалних утакмица. Њима је најтеже, а наше је да им се захвалимо јер су оставили срце тамо где толико њих не успе ни да закорачи на секунд.
 
Могуће је бити не потпуно задовољан, али поносан.
 
Могуће је бити тужан због сребрне медаље. Не одузимајте нам емоције које нас и покрећу.
 
Могуће је наше спортисте називати херојима иако нису на највишем постољу.
 
Могуће је, и сви сте у праву. 

Сви, осим људи из оне треће групације, људи који су незадовољни искључиво због тога што не умеју да буду задовољни ни са чим у свом животу, људи који увек траже разлог да некога вређају. Али, та трећа групација не заслужује ниједну реч више.

Ех, како је некада било добро...

Ма, није ли?

Када чујем „данас се све врти око новца“, просто пожелим да нас врате у средњи век (или било кад) када се, јелте, све вртело око људскости.

И то је само један у низу примера у којима се добра, стара времена идеализују до бесвести.

Мислим да је суштина оваквих размишљања људи неспремност да се прихвати сопствена улога и одговорност у данашњем времену. Најлакше је данас за све окривити друштво, менталитет, државу, време... Све осим себе. За нас саме, ми смо последица, а не узрок.

Када би свако мењао себе, променило би се и друштво, па би дошла и та лепа времена.

Што се времена тиче, уверен сам да живимо у најбољим временима у историји човечанства. Није, чак, неопходно вратити се у далеку прошлост и увидети са каквим су се проблемима и опасностима суочавали наши преци...

А, то што не умемо увек да уживамо и уберемо све бенефите данашњег времена... То је већ нека друга тема.