Доброта често подразумева и скромност, а управо је скромним људима најтеже да говоре добро о себи. Не и да мисле! Имати добро мишљење о себи (а бити уједно свестан својих мана) није у колизији са скромношћу, барем ја то не видим тако. Али, скромни људи неће често хвалити сами себе.
И, баш ту на танкој линији између доброг мишљења о себи и изостанка жеље да се о томе говори, долази до, испрва проблемчића, а касније и правог проблема.
Сигурно сте много пута чули следећи савет:
„Ако нешто желиш, ако имаш неке циљеве у животу, запиши то на папир“.
Да ли ће записивање жеље заиста створити неку магију? Па, хоће! Управо је чин записивања својеврсна визуализација, конкретизација наших жеља и циљева. Тек тако, у тој форми, заиста ћемо моћи да спознамо шта тачно желимо, јер смо хаотичној и гасовитој идеји сада дали конкретан облик.
Зар није исто и са визуализовањем нас самих?
Особе које много о себи размишљају, које се преиспитују и које желе да постану боље, често су потпуно окружене гомилом разноликих мисли о себи. Није увек лако ухватити њихов потпуни ток. Записивањем, са друге стране, конкретизујемо, дајемо живот сопственим ставовима о себи и — биће нам од тог тренутка лакше да потпуно будемо свесни својих квалитета.
Због тога, треба говорити. Можда не пред другима, али пред собом, треба. И записивати.
Покренуо сам јуче са драгим људима један мини-експеримент овог типа. Сигуран сам да ће се свако осетити за нијансу боље, јаче и самосвесније након што испише на папир зашто се воли, и шта највише код себе цени.
А, ако неко не уме да увиди какви сте... Без бриге. На свету има довољно оних који хоће.
Нема коментара:
Постави коментар