Ја нисам диван, сјајан, беспрекоран пријатељ. Нити сам лош, нелојалан, злонамеран, непажљив... Ја сам само човек. Нисам ниједна крајност.
Људи често имају потребу да пријатеље доживљавају у суперлативима. И ја то разумем. Мислим да је у природи човека та потреба да се окружи дивним особама, и због тога често сам себе убеђује да је тако. Уз њих се, онда, осећају пријатније, спокојније, имају мањи гард, веће поверење, лакше се отварају. То је за мене нормално.
Али, ту правимо и грешку. Идеализујемо пријатеље, или их, са друге стране, прелако дисквалификујемо, одбацимо услед разочарења.
Ја своје пријатељство не базирам на томе да говорим или чиним оно што се од мене очекује. Не могу тако. Своје опхођење, поступке, чиним у складу са оним у шта верујем. Чиним и говорим оно за шта верујем да је за моје пријатеље најбоље и да је исправно. То је једини пут којим ходам. Гризла би ме савест када бих урадио или рекао нешто што је прихватљивије, што се од мене очекује, а да у себи знам или верујем да је то погрешно. Имао бих проблем са савешћу. Не бих могао да не размишљам о томе сваки дан, то би ме оптерећивало...
Ја морам... Ја сам изабрао да УВЕК говорим и чиним ствари у складу са оним у шта верујем. По цену да изгубим неке пријатеље. И губио сам их. Неки људи верују и очекују од својих пријатеља подршку увек. За њих је то одлика пријатеља.
Али, ја не могу да подржавам пријатеља ако сматрам да чини погрешну ствар. По цену свега. Јесам изгубио неке људе, али макар сам задржао мирну савест.
И, можда ја грешим. Можда нисам добро промислио, али... Свако ко ме познаје добро, зна да одлуке не доносим исхитрено, да о свему размислим, дубоко анализирам, утрошим и време и енергију да на крају донесем одлуку у коју верујем и иза које ћу стати. Поступам у складу са веровањем, а не из зле намере, сујете, љубоморе или пакости... И битно ми је да људи то схвате. Неки пријатељи то схватају и цене. Неки не. И ја им не замерам, не љутим се на њих. И они су само људи, као и ја, и могу да погреше у процени, као и ја.
Могу да погреше у процени мене. И онда имам могућност да покушам да им докажем да су погрешили у процени, или да не учиним ништа. Обично, када се са неким не познајем толико дуго, потрудим се да покажем да је погрешио. Или ћу га убедити, или нећу. А ако некога познајем више година и сматрам да би требало да разуме да све радим искључиво из добре намере, тада се можда и не умешам. Можда је то мој начин да се разочарам...
Али, ни тада се не љутим. Схватам да смо сви људи и да смо склони грешкама. То је тако, и ја то прихватам. Захвалан сам онима који ме познају и који верују да ништа не радим из лоше намере. Ма како се наше пријатељство (не) завршило, важно ми је да то увек знају.
Нема коментара:
Постави коментар