Вапај за спашењем

Да ли је могуће да сам се одлучио за овај наслов? Да ли је могуће да ћу заиста написати ове редове?

Изгледа да хоћу.

Мислим да никада више нећу бити способан да некоме безусловно верујем.

Ово није једна од оних младалачких, да не кажем тинејџерских изјава које настану након што нас неко слаже или повреди. Не, иза ове изјаве крије се свакодневна (сваконоћна) удубљеност у океан питања. Крију се размишљања, неспавања, неверица, молитва, нада, помирење.

Никада више нећу моћи да верујем. Не због тога што ме је неко преварио, обмануо, прећутао истину. Не због тога што ме је слагао.

Нећу веровати јер сам свеснији неко икада колико људи лажу и варају сами себе. А самим тим и своју околину.

Да, заболело је док сам писао ову реченицу.

Чак и најбољи људи у стању су да поверују у сопствену реалност. У неку измишљену или тренутну реалност. Неки због тога што су слаби, неки због тога што су много тога доживели па им је неопходан лепши свет, неки због гриже савести, неки због неудубљивања у сопствене емоције... Ма колико да су добри људи, сви имају своје слабости.

И многи нас неће намерно слагати или повредити. Али, једнога дана када схвате истину коју су одбијали да виде, и ми можемо бити повређени.

Од овог усуда нема заштите.

Од ове болести нема лека.

Самозаваравање је можда и највеће оружје које људи у себи носе ни не схватајући да ће експлозија једног дана повредити и њих и њихову околину.

И, мислим да зато никада нећу веровати људима. Не видим начин да се то деси.

А опет, трудим се да ја сам себе не заваравам. И ја сам човек, и то значи да сам и ја склон овој болести. И зато нећу изричито рећи да никада нећу безусловно никоме веровати. Рећи ћу да мислим како нећу. Јер, иако сада не видим начин да се то деси, никада нећу престати да верујем да ћу једнога дана пронаћи начин. Или ћу пронаћи некога ко ће ми показати како.

Јер, та вера је суштина мога бића, и без ње сам ништа. 

Mного анализирам себе. Размишљам свакодневно о емоцијама. Не гризе ме савест ни за шта и то је моје највеће психичко благо. Не чезнем ни за лепшим светом јер сам срећан овим у којем сам. Међутим, умем понекад да будем слаб, и то је једини разлог неког мог евентуалног заваравања.

Тренутно нисам свестан ниједног, а ако постоји, могу само да се надам да та бомба у мени неће повредити никога осим свог домаћина.

Тада би и моје највеће благо нестало у океану.

Било је лепо веровати

Нешто је у мени пукло.

Написао сам ову реченицу, и она је све што имам. Остатак немам, и не знам какав ће се текст родити из ове једноставне реченице. Па. хајде да видимо...

Можда није баш пукло, али је свакако напукло. Рањено. Не, ништа ми се није догодило. Ништа ми се не догађа већ извесно време, али то није утицало на моју спремност да чекам оно филмско о којем сам изградио мишљење којег сам спреман да се држим до краја живота.

И баш то моје мишљење је пукло. Напукло. Рањено.

Знао сам шта је љубав. Знао сам, нисам заборавио, али већ дуго нисам у прилици да тестирам своју слику о љубави. Слику коју сам последњих година изградио не само уз помоћ књига и филмова (па, делимично, признајем), већ пре свега из примера мени јако драгих људи и њихових љубавних животних прича.

А мало је оних који воле баш онако како бих и ја волео да волим. Мало је оних који су вољени онако како бих и ја волео да сам вољен. Мало је оних који разумеју љубав онако како је ја разумем. Мало их је али, ту су. Много пута смо разговарали, често сам својим скромним саветима покушавао да помогнем да те љубави победе. Ти дивни људи су то заслужили.

„Љубав не побеђује“ је стих Балашевића којем сам се одувек инатио, гледајући га „Ниси у праву, Ђоле!“ изразом лица.

И желео сам да победе. То би био тако савршен доказ да је све оно у шта верујем истина.

И сада, кључни део.

Чак и ако љубав не победи, ако се не догоди срећан крај — то не мора да значи да је љубав побеђена.

Барем сам тако мислио. Све док нешто у мени није пукло. Напукло. Рањено.

Постао сам сведок невероватне приче, једне од оних епских. А, потом сам постао сведок невероватног обрта. Чуо сам речи које не могу да прихватим, изјаве које су ми истргле из руку љубавни компас који сам годинама склапао.

Ако је љубав могуће угушити за свега неколико дана, бојим се да никада више нећу успети да у њу поверујем. Моје филмско постаје бајка.

Одакле ми подочњаци? „Не могу да спавам, врућина је“ одговарам не гледајући саговорнике у очи. „Не могу да ти кажем истину. Тражићеш ми објашњење, а ја не желим да ти испричам оно што сам доживео. Веруј, веруј у оно у шта сам и ја веровао. Не желим да будем тај који ће ти веру одузети“.

Не желим да ја будем тај који ће било коме рећи да љубав не станује у срцу. Никада и није, адреса јој је одувек била у уму.

Знам са сигурношћу: Ако и дочекам оно филмско, даћу сваки атом себе да буде онако како сам веровао да треба да буде. Али, бојим се да више никада нећу моћи да се опустим и препустим.

*

И, овај текст није требало овако да изгледа. Није нарочито складан, није ни уобличен како бих волео. Али, знам да не треба да га мењам.