Било је лепо веровати

Нешто је у мени пукло.

Написао сам ову реченицу, и она је све што имам. Остатак немам, и не знам какав ће се текст родити из ове једноставне реченице. Па. хајде да видимо...

Можда није баш пукло, али је свакако напукло. Рањено. Не, ништа ми се није догодило. Ништа ми се не догађа већ извесно време, али то није утицало на моју спремност да чекам оно филмско о којем сам изградио мишљење којег сам спреман да се држим до краја живота.

И баш то моје мишљење је пукло. Напукло. Рањено.

Знао сам шта је љубав. Знао сам, нисам заборавио, али већ дуго нисам у прилици да тестирам своју слику о љубави. Слику коју сам последњих година изградио не само уз помоћ књига и филмова (па, делимично, признајем), већ пре свега из примера мени јако драгих људи и њихових љубавних животних прича.

А мало је оних који воле баш онако како бих и ја волео да волим. Мало је оних који су вољени онако како бих и ја волео да сам вољен. Мало је оних који разумеју љубав онако како је ја разумем. Мало их је али, ту су. Много пута смо разговарали, често сам својим скромним саветима покушавао да помогнем да те љубави победе. Ти дивни људи су то заслужили.

„Љубав не побеђује“ је стих Балашевића којем сам се одувек инатио, гледајући га „Ниси у праву, Ђоле!“ изразом лица.

И желео сам да победе. То би био тако савршен доказ да је све оно у шта верујем истина.

И сада, кључни део.

Чак и ако љубав не победи, ако се не догоди срећан крај — то не мора да значи да је љубав побеђена.

Барем сам тако мислио. Све док нешто у мени није пукло. Напукло. Рањено.

Постао сам сведок невероватне приче, једне од оних епских. А, потом сам постао сведок невероватног обрта. Чуо сам речи које не могу да прихватим, изјаве које су ми истргле из руку љубавни компас који сам годинама склапао.

Ако је љубав могуће угушити за свега неколико дана, бојим се да никада више нећу успети да у њу поверујем. Моје филмско постаје бајка.

Одакле ми подочњаци? „Не могу да спавам, врућина је“ одговарам не гледајући саговорнике у очи. „Не могу да ти кажем истину. Тражићеш ми објашњење, а ја не желим да ти испричам оно што сам доживео. Веруј, веруј у оно у шта сам и ја веровао. Не желим да будем тај који ће ти веру одузети“.

Не желим да ја будем тај који ће било коме рећи да љубав не станује у срцу. Никада и није, адреса јој је одувек била у уму.

Знам са сигурношћу: Ако и дочекам оно филмско, даћу сваки атом себе да буде онако како сам веровао да треба да буде. Али, бојим се да више никада нећу моћи да се опустим и препустим.

*

И, овај текст није требало овако да изгледа. Није нарочито складан, није ни уобличен како бих волео. Али, знам да не треба да га мењам.