Вапај за спашењем

Да ли је могуће да сам се одлучио за овај наслов? Да ли је могуће да ћу заиста написати ове редове?

Изгледа да хоћу.

Мислим да никада више нећу бити способан да некоме безусловно верујем.

Ово није једна од оних младалачких, да не кажем тинејџерских изјава које настану након што нас неко слаже или повреди. Не, иза ове изјаве крије се свакодневна (сваконоћна) удубљеност у океан питања. Крију се размишљања, неспавања, неверица, молитва, нада, помирење.

Никада више нећу моћи да верујем. Не због тога што ме је неко преварио, обмануо, прећутао истину. Не због тога што ме је слагао.

Нећу веровати јер сам свеснији неко икада колико људи лажу и варају сами себе. А самим тим и своју околину.

Да, заболело је док сам писао ову реченицу.

Чак и најбољи људи у стању су да поверују у сопствену реалност. У неку измишљену или тренутну реалност. Неки због тога што су слаби, неки због тога што су много тога доживели па им је неопходан лепши свет, неки због гриже савести, неки због неудубљивања у сопствене емоције... Ма колико да су добри људи, сви имају своје слабости.

И многи нас неће намерно слагати или повредити. Али, једнога дана када схвате истину коју су одбијали да виде, и ми можемо бити повређени.

Од овог усуда нема заштите.

Од ове болести нема лека.

Самозаваравање је можда и највеће оружје које људи у себи носе ни не схватајући да ће експлозија једног дана повредити и њих и њихову околину.

И, мислим да зато никада нећу веровати људима. Не видим начин да се то деси.

А опет, трудим се да ја сам себе не заваравам. И ја сам човек, и то значи да сам и ја склон овој болести. И зато нећу изричито рећи да никада нећу безусловно никоме веровати. Рећи ћу да мислим како нећу. Јер, иако сада не видим начин да се то деси, никада нећу престати да верујем да ћу једнога дана пронаћи начин. Или ћу пронаћи некога ко ће ми показати како.

Јер, та вера је суштина мога бића, и без ње сам ништа. 

Mного анализирам себе. Размишљам свакодневно о емоцијама. Не гризе ме савест ни за шта и то је моје највеће психичко благо. Не чезнем ни за лепшим светом јер сам срећан овим у којем сам. Међутим, умем понекад да будем слаб, и то је једини разлог неког мог евентуалног заваравања.

Тренутно нисам свестан ниједног, а ако постоји, могу само да се надам да та бомба у мени неће повредити никога осим свог домаћина.

Тада би и моје највеће благо нестало у океану.