Много тога код мене стане у одлуку.
Расположење, на пример. Могу напрасно да одлучим да се нећу осећати лоше. И, после неколико минута, можда одговарајућих песама, лепих мисли, заиста се више не осећам лоше.
Могу да одлучим и да ћу нешто успети да урадим. Испрва, не знам како ћу тачно то да урадим, али ако сам одлучио, уверен сам да ћу урадити. Тако и буде.
Одлучим повремено и да не пустим емоције из себе. Чак и да их закључам дубоко, дубоко... Толико дубоко, да их готово и не чујем. Људи су скептици када им кажем да умем да контролишем емоције (у великој мери), али и није ми толико битно да ми поверују.
Људи тешко поверују да је могуће нешто што они нису у стању да ураде, и то је у реду. То је, такође, и нека друга тема.
Ови примери одлучивања показују да сам једна одлучна, јака личност. И јесам — када тако одлучим.
Међутим, такве одлуке понекад просто не донесем.
Да се вратим на расположење. Дођу тренуци када се не осећам добро, тренуци анксиозности које не делим ни са ким, осим са својим кућним пауком Славишом. У себи знам да је довољно само да одлучим да не желим да се осећам анксиозно, и врло брзо бих изашао из таквог расположења. Међутим, остајем у том стању, трпим, подносим.
Зашто? Зар не би свако волео да је у стању да, као и ја, једном простом одлуком извуче себе из лошег расположења?
Одговор је и једноставан и комплексан, истовремено. Понекад су ми таква стања потребна како бих остао на земљи, како бих остао одговоран, прибран. Да, то су добре стране лошег расположења, због којих трпим и оне лоше — падове самопоудзања, пољуљану веру у себе и у будућност ка којој корачам.
Када се осећам добро, готово да летим. Осећам се као да могу све — безгранично сањарим, маштам, смишљам планове, идеје за будућност, и тако у бесконачност. И знам да све могу да остварим, јер никада нисам сањарио о немогућим стварима. И у таквом стању потпуне занесености, понекад изгубим додира са садашњошћу, понекад запоставим нешто актуелно.
Немам никога ко би ме лагано спустио на земљу када превише полетим. Лагано спустио, а не оборио. Исто тако немам никога ко би ме подигао када се саплетем. Морам сâм, и ово је мој начин да корачам напред.
Имам моћ да се извучем из лоших дана, лоших фаза, али не извлачим се увек. Понекад, само сачекам да прође. Јер, та моћ је опстала управо због тога што је пажљиво користим. Само када заиста треба.
Толико од мене за данас. До неког следећег (по)летења.
Одлучим повремено и да не пустим емоције из себе. Чак и да их закључам дубоко, дубоко... Толико дубоко, да их готово и не чујем. Људи су скептици када им кажем да умем да контролишем емоције (у великој мери), али и није ми толико битно да ми поверују.
Људи тешко поверују да је могуће нешто што они нису у стању да ураде, и то је у реду. То је, такође, и нека друга тема.
Ови примери одлучивања показују да сам једна одлучна, јака личност. И јесам — када тако одлучим.
Међутим, такве одлуке понекад просто не донесем.
Да се вратим на расположење. Дођу тренуци када се не осећам добро, тренуци анксиозности које не делим ни са ким, осим са својим кућним пауком Славишом. У себи знам да је довољно само да одлучим да не желим да се осећам анксиозно, и врло брзо бих изашао из таквог расположења. Међутим, остајем у том стању, трпим, подносим.
Зашто? Зар не би свако волео да је у стању да, као и ја, једном простом одлуком извуче себе из лошег расположења?
Одговор је и једноставан и комплексан, истовремено. Понекад су ми таква стања потребна како бих остао на земљи, како бих остао одговоран, прибран. Да, то су добре стране лошег расположења, због којих трпим и оне лоше — падове самопоудзања, пољуљану веру у себе и у будућност ка којој корачам.
Када се осећам добро, готово да летим. Осећам се као да могу све — безгранично сањарим, маштам, смишљам планове, идеје за будућност, и тако у бесконачност. И знам да све могу да остварим, јер никада нисам сањарио о немогућим стварима. И у таквом стању потпуне занесености, понекад изгубим додира са садашњошћу, понекад запоставим нешто актуелно.
Немам никога ко би ме лагано спустио на земљу када превише полетим. Лагано спустио, а не оборио. Исто тако немам никога ко би ме подигао када се саплетем. Морам сâм, и ово је мој начин да корачам напред.
Имам моћ да се извучем из лоших дана, лоших фаза, али не извлачим се увек. Понекад, само сачекам да прође. Јер, та моћ је опстала управо због тога што је пажљиво користим. Само када заиста треба.
Толико од мене за данас. До неког следећег (по)летења.
