„Ево, не знам"

У недостатку адекватније фразе, људи често прибегавају овој једноставној. Слушао сам је (пре)често, а једно питање се наметнуло само од себе — колико заиста често и искрено говоримо „не знам?“
 
А, одмах затим и друго: Колико је популарно не знати нешто у подневљу у којем сви све „знају“? Можда сте, жељни конструктивне дебате и размене мишљења, покушали да разговарате о неком догађају или ситуацији, али нисте наишли на добре саговорнике? Сигурно постоје, па код нас се свако разуме у медицину, економију, грађевину, спорт... зар не?
 
Крај ироније.
 
А сад, озбиљно. Морам да будем поштен и да признам да сам у једном тренутку живота и сâм постаo гладан знања. Нажалост, та глад није се јавила током школовања него касније. Крчање мозга, пардон — црева, гасио сам интернетом; едукативне странице историје, географије, астрономије, музике, здраве исхране... само су неке од мени најдражих којима сам покушавао да надокнадим велике рупе у знању. И до данашњег дана, та глад се није смањила, напротив: што више знам, све више желим да знам још више.
 
И у томе нема ничег лошег, и чему онда ироничан почетак овог текста?
 
Нешто се, ипак, променило — разлог због којег сам гладан. Данас, знања сам гладан искључиво због себе, а некада сам желео да будем свезналица да бих импресионирао околину. Јер, зар није много кул када сте у друштву некога ко толико тога зна?
 
Јесте, ако заиста толико тога зна. Временом, како сам стицао нова знања не само из домена опште културе него и послова којима сам се бавио, све сам више схватао да људи чешће глуме да су едуковани или упућени него што заиста јесу. У тој глуми толико претерују, да се усуђују да се упусте у дискусију на готово сваку тему; довољно је да су једном негде прочитали неки чланак о томе, или одгледали један видео, или чак — негде су чули. То је довољно да имају став.
 
Комуникација са њима је често напорна, узалудна, а неретко и поприлично непријатна уколико неко нама близак покушава да испадне стручњак, а ми не желимо да га осрамотимо пред свима.
 
У таквим ситуацијама најчешће прећутим.
 
Рећи „не знам“ није срамота. Откад сам почео то да говорим, често ми се отварала могућност да присуствујем изузетно занимљивим и поучним разговорима са људима који се заиста разумеју у неку област. И, схватио сам да ми није ни важно о чему говоримо; слушање некога ко са пуно страсти и љубави говори о теми коју воли, за мене је увек инспиративно и пријатно. А, говориће са пуно љубави, уколико сретну пажљивог слушаоца који неће покушати по сваку цену да парира у разговору.
 
Моје искуство каже: „Не знам“ није слабост, већ прилика за леп разговор и додатно храњење оне вечне глади за знањем.