Коб

Кад чежња опстаје, а знам да доста је.
Кад срце умисли све што недостаје...

 

Ја знам ту коб, тај оков што
ме наводи да волим то
што сећам се да волети те је благослов.

Уморан постајем, али не престајем
да песмом питам се да л' ти недостајем.

Ја знам ту коб, тај тихи тон,
што пробуди сећања зов,
да волети неко је и мене умео.

Истину не дотичем, тешим се — не поричем.
Измишљам јутра без карте за сутра мој град ме више не дише.

И кунем се у музику (а лажем) без длаке на језику
Још једну шансу за ову романсу па нек је крај!

Ја знам ту коб, уткану бол
ал' нека је, још ову ноћ.
Зар песник је икада од туге бежао?